Портфолио једног Методичара
Никад нисам вриштао од среће да будем старешина, али ми се то дешавало у чак три генерације. Старешине добијају 4% на плату у односу на „обичне“ наставнике, али је њихов посао сигурно дупло већи. Иако га претерано волео нисам, мислим да сам га обављао ваљано, а сваку активност сам уредно бележио.
Занимање старешине
У овом послу је кључна сарадња са родитељима. Некако верујем да у разговору са њима треба бити дипломата, јер иако је добро да родитељи буду реални према свом детету, тако могу и да разумем да није лако о њему чути лоше ствари. Уз то, сваку жалбу треба да пропрати и некакав предлог решења. Иначе сам осмислио обрасце за родитеље, који су се временом усавршавали и које су прихватиле и моје колеге.
Не знам да ли сам био добар или лош старешина, али сам се очигледно трудио. Часове одељенског старешине сам одржавао редовно, а повремено су ти часови рађени кроз радионице, попут оних на часу грађанског васпитања. Повод за једну од њих је био тај што је Нађа написала Николи рад из српског језика. Питао сам је да ли му је тиме заиста учинила услугу и да ли је могла да нађе боље решење. Одговорила је да је могла да му не напише рад, због чега би он добио јединицу, али би га то можда натерало да убудуће своје обавезе одрађује на време. Свој деци сам рекао да у глобалу проблеми могу да се решавају на два начина, од којих је један добар, а други тзв. линија мањег отпора. Рецимо, поцепану кошуљу или хаљину можемо напросто закрпити (тако неки људи раде са проблемима) или наново сашити. Моји ђаци су се досетили да могу и да купе нову, али сам им поменуо проблем новца, који уме да поквари планове. Онда сам их поделио у групе и свака је добила задатак као што је:
Твоја другарица из клупе ти током часа све време нешто шапуће. Наставник код кога сте на часу је строг и знаш да ћете бити кажњени, а и ти би желео/ла да чујеш шта наставник предаје, али твоја другарица без обзира на твоја упозорења не престаје. Шта ћеш учинити?
Када групе осмисле решења, друге групе дају свој суд да ли је предложено решење закрпило или решило проблем.
Портрет једне личности
Сада бих могла о многима да пишем. Ма, не знам, о мами, другарицама, породици и тако даље. Али овога пута ја ћу писати о једној мени веома драгој особи.
То је мој разредни. Зове се Дејан Бошковић. Чуди ме да се не презива Бодирога, јер је висине као кошаркаш. Сад његов физички изглед: за боју очију нисам сигурна, али знам да има црну косу. Килограме не знам, јер ме не занимају, али је мршав. Што се тиче година, па могу рећи да има осамдесет, бар он тако каже. Зашто ми је од нашег упознавања симпатичан, не знам. Можда због његове висине, а можда зато што предаје биологију коју обожавам. Ипак, нешто ми није јасно код њега. Како то да не уме да виче? Можда ће се то многима чинити смешно како то да не уме да виче - али тако је! Када направимо несташлук, он као повиче на нас, али му тада глас буде тако промукао и изгледа као да је у даљини што нас не смири, јер се увек прочује смех одељењем. Има свој црни ранчић по којем је издвојен од других наставника. Као наставник је одличан, а као човек још бољи. Увек је спреман да помогне, што мени одговара.
И сада наставница српског каже: „у закључку закључите каква је та особа, добра, лоша“ и не знам каква још. Е, па ја са сигурношћу могу да закључим да је ова особа одлична.
Сања Анђелић
Ја могу само да закључим да ми је драго што ми је колегиница која предаје српски језик показала овај рад. Наравно, аутор текста, Сања, то је одобрила.
Портрет моје личности
Таман када сам већ поменуо писмени рад са часа српског језика, ево рада моје ученице из друге генерације којој сам био старешина.
