Портфолио једног Методичара
Лична професионална филозофија
Верујем да радим добро, али бих волео да радим још боље. Тим пре што је предмет који предајем веома животан (животнији бити и не може, јер и проучава живот :)), али и захтеван; толико је тога прописано планом и програмом. Па ипак, некако ми знања нису примарна, јер технологије омогућавају да се до информације стигне рекордно брзо и памћење чињеница у модерно време губи смисао који је можда некада и постојао. Примарно ми је развијање вештина, способности, односно изградња „куће знања“. Мислим да сам веома маштовит и да ми је машта много пута помогла у животу и послу (на најразличитије начине), па желим да је развијем и код својих ђака.
То је један од разлога зашто користим ИКТ у настави. Други је тај да без обзира што обожавам свој посао, прилично сам лењ и закључио сам да ми је писање по табли превелики напор. :) Иако сам увек негде близу табле, потпуно сам одвојен од ње. :) И да, волим да користим хумор у интеракцији са ђацима (очигледно :)), а то се допада и њима.
Како радим? Који је мој доминантни стил подучавања?
Од облика рада користим све. Као и већина наставника, нажалост, највише фронтални. Могу да се похвалим да сам већ у првој години рада испробао радионичарски тип рада, те касније реализовао многобројне радионице које се, као што сви знају, раде у групама. Користим и индивидуални облик, а некако најмање рад у паровима. Ипак, имам и такве часове. Рецимо, један у пару је „анђео“, а други „ђаво“, те док један ученик описује добре стране неког еколошког фактора (ветар расејава маслачак), други описује лошу (ветар може да допринесе исушивању земљишта, што маслачку не погодује).
И методе користим све. На редовним часовима користим вербално-текстуалне и илустративно-демонстративне, а лабораторијско-експерименталне некако више практикујем за додатну наставу, када ђаци раде истраживачке радове и учествују у пројектима. Повремено практикујем и теренске вежбе, али волео бих и трудићу се да их радим више, јер то је, по мом мишљењу, права биолошка активност.
Које методе и облике рада најчешће користим?
Које циљеве постављам?
Волео бих да моји ђаци воле природу и да се одговорно понашају према њој. Зато и тежим да им пренесем ту љубав према животу коју сам, чини ми се, одувек имао (још као мали вазда сам по ливади ловио скакавце, мраве и којешта и обожавао „Опстанак“). Такође бих волео да буду добри људи, толерантни, а надам се да личним примером утичем да тако и буде (што се оцењивања тиче, мислим да сам и претолерантан :)). Желим код њих да развијем и правилан однос према здрављу, јер одрасли често потцењују тај део (осим ако их лично не погоди, па се „сете“) и да уопште, цене праве вредности, с обзиром да је у Србији оно што је заиста вредно потпуно маргинализовано. Морам да верујем да ће будућност, а њу чине и моји ђаци, бити другачија.
Не мислим да је биологија једини (мада јесте најбољи :)) школски предмет и често „залутам“ и у друге области, па бих волео да и моји ђаци имају широка интересовања. Мада, с обзиром на ситуацију, често се одушевим и када видим да их макар нешто занима. :)
Како се то што радим одражава на ђаке?
Очигледно је да мој рад даје резултате, јер моји ђаци имају много награда на којекаквим такмичењима, конкурсима, смотрама и пројектима, о чему сам писао и у својој радној биографији и овде у портфолију. Међутим, неко ми може замерити да су добри ђаци увек добри, без обзира ко им предаје (мада, да се разумемо, нису увек били у питању одликаши) и да је оно што се рачуна - рад са свом децом.
За тај део могу написати да видим да заиста воле биологију (некадашње генерације су волеле и наставника биологије, чак сам и торту добио од тадашњих осмака када сам напуштао ОШ „Франце Прешерн“, али авај, више млад нисам :)) и да заиста активно учествују на часу и неретко имају и знања, у шта су могли да се увере и многобројни посетиоци на часу, између осталих и двоје просветних саветника када су дошли да виде мој рад и унапредили ме у педагошког саветника.
Мислим да образовање почива на две основне градивне и функционалне јединице, да се биолошки изразим. :) Једна је дете, а друга је наставник. Све остало може да варира, може да га има и да га нема, може да ради или не ради. Уколико наставник није квалитетан, неће бити ни настава. Веома верујем да је у образовању у Србији настала криза када се успоставио зачарани круг, односно када је наставничка професија изгубила на угледу, па је престала да буде занимљива и створило се плодно тле да на њега дођу и они који ни у неописивом лудилу не би смели да приђу школи на ближе од 100 метара. Такви људи урушавају углед наставницима, те смо поново дошли на почетак, где, као што написах, наставничка професија губи углед. То осећају и деца и њихови родитељи и друштво у целини, па се односи и стварају управо уз то сазнање. Јер кад нема ауторитета, деца и родитељи постају бахати, а власт која је увек немоћна, јер зависи од гласача, охрабрује такве ставове јер је социјални мир већине увек на првом месту, а наставници су прихватљива мањина.
Разне моје мисли на ову и сличне теме, можете прочитати овде.
Како видим образовање?
